Job 14

1. Èovek rodjen od žene kratka je veka i pun nemira.

2. Kao cvet nièe, i odseca se, i beži kao sen, i ne ostaje.

3. I na takvog otvaraš oko svoje, i mene vodiš na sud sa sobom!

4. Ko æe èisto izvaditi iz neèista? Niko.

5. Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu medju, preko koje ne može preæi.

6. Odvrati se od njega da poèine dokle ne navrši kao nadnièar dan svoj.

7. Jer za drvo ima nadanja, ako se poseèe, da æe se još omladiti i da neæe biti bez izdanka;

8. Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,

9. Èim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.

10. A èovek umire iznemogao; i kad izdahne èovek, gde je?

11. Kao kad voda oteèe iz jezera i reka opadne i usahne,

12. Tako èovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neæe se probuditi niti æe se prenuti oda sna svog.

13. O da me hoæeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad æeš me se opomenuti!

14. Kad umre èovek, hoæe li oživeti? Sve dane vremena koje mi je odredjeno èekaæu dokle mi dodje promena.

15. Zazvaæeš, i ja æu Ti se odazvati; delo ruku svojih poželeæeš.

16. A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za greh moj.

17. Zapeèaæeni su u tobocu moji prestupi, i zavezuješ bezakonja moja.

18. Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stena odvali s mesta svog,

19. I kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje èoveèije obraæaš u ništa.

20. Nadvadjuješ ga jednako, te odlazi, menjaš mu lice i otpuštaš ga.

21. Ako sinovi njegovi budu u èasti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.

22. Samo telo dok je živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.