Job 37

1. I od toga drhæe srce moje, i odskaèe sa svog mesta.

2. Slušajte dobro gromovni glas Njegov i govor što izlazi iz usta Njegovih.

3. Pod sva nebesa pušta ga, i svetlost svoju do krajeva zemaljskih.

4. Za njom rièe grom, grmi glasom velièanstva svog, niti šta odgadja kad se èuje glas Njegov.

5. Divno Bog grmi glasom svojim, èini stvari velike, da ih ne možemo razumeti.

6. Govori snegu: Padni na zemlju; i daždu sitnom i daždu silnom.

7. Zapeèaæava ruku svakom èoveku, da pozna sve poslenike svoje.

8. Tada zver ulazi u jamu, i ostaje na svojoj loži.

9. S juga dolazi oluja, i sa severa zima.

10. Od dihanja Božijeg postaje led, i široke vode stiskaju se.

11. I da se natapa zemlja, nateruje oblak, i rasipa oblak svetlošæu svojom.

12. I on se obræe i tamo i amo po volji Njegovoj da èini sve što mu zapovedi po vasiljenoj.

13. Èini da se nadje ili za kar ili za zemlju ili za dobroèinstvo.

14. Èuj to, Jove, stani i gledaj èudesa Božija.

15. Znaš li kako ih On uredjuje i kako sija svetlošæu iz oblaka svog?

16. Znaš li kako vise oblaci? Znaš li èudesa Onog koji je savršen u svakom znanju?

17. Kako ti se haljine ugreju kad umiri zemlju s juga?

18. Jesi li ti s Njim razapinjao nebesa, koja stoje tvrdo kao saliveno ogledalo?

19. Nauèi nas šta æemo Mu reæi; ne možemo od tame govoriti po redu.

20. Hoæe li Mu ko pripovediti šta bih ja govorio? Ako li bi ko govorio, zaista, bio bih proždrt.

21. Ali sada ne mogu ljudi gledati u svetlost kad sjaji na nebu, pošto vetar prodje i oèisti ga;

22. Sa severa dolazi kao zlato; ali je u Bogu strašnija slava.

23. Svemoguæ je, ne možemo Ga stignuti; velike je sile, ali sudom i velikom pravdom nikoga ne muèi.

24. Zato Ga se boje ljudi: Ne može Ga videti nikakav mudrac.