Ezekiel 2

1. I reèe mi: Sine èoveèji, ustani na noge da govorim s tobom.

2. I udje u me duh kad mi progovori, i postavi me na noge, i slušah Onog koji mi govoraše.

3. I reèe mi: Sine èoveèji, ja te šaljem k sinovima Izrailjevim, k narodima odmetnièkim, koji se odmetnuše mene; oni i oci njihovi biše mi neverni do ovog dana.

4. K sinovima tvrdog obraza i upornog srca šaljem te ja, pa im reci: Tako veli Gospod;

5. I poslušali ili ne poslušali, jer su dom odmetnièki, neka znaju da je prorok bio medju njima.

6. I ti, sine èoveèji, ne boj ih se niti se boj njihovih reèi, što su ti uporni i kao trnje i živiš medju skorpijama; ne boj se njihovih reèi i ne plaši se od njih što su dom odmetnièki.

7. Nego im kaži reèi moje, poslušali ili ne poslušali, jer su odmetnici.

8. Ali ti, sine èoveèji, slušaj šta æu ti kazati, ne budi nepokoran kao taj dom nepokorni; otvori usta, i pojedi šta æu ti dati.

9. I pogledah, a to ruka pružena k meni, i gle, u njoj savijena knjiga.

10. I razvi je preda mnom, i beše ispisana iznutra i spolja, i beše u njoj napisan plaè i naricanje i jaoh.