Ezekiel 34

1. Opet mi dodje reè Gospodnja govoreæi:

2. Sine èoveèji, prorokuj protiv pastira Izrailjevih, prorokuj i reci tim pastirima: Ovako veli Gospod Gospod: Teško pastirima Izrailjevim koji pasu sami sebe! Ne treba li stado da pasu pastiri?

3. Pretilinu jedete i vunom se odevate, koljete tovno, stada ne pasete.

4. Slabih ne krepite, i bolesne ne leèite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, izgubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima.

5. I raspršaše se nemajuæi pastira, i raspršavši se postaše hrana svim zverima poljskim.

6. Ovce moje lutaju po svim gorama i po svim visokim humovima; i po svoj zemlji raspršane su ovce moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži.

7. Zato, pastiri, èujte reè Gospodnju;

8. Tako ja bio živ, govori Gospod Gospod, što stado moje posta grabež, i ovce moje postaše hrana svim zverima poljskim nemajuæi pastira, i pastiri moji ne traže stada mog, nego pastiri pasu sami sebe, a stada mog ne pasu;

9. Zato, pastiri, èujte reè Gospodnju;

10. Ovako veli Gospod Gospod: Evo me na te pastire, i iskaæu stado svoje iz njihovih ruku, i neæu im dati više da pasu stado, i neæe više pastiri pasti sami sebe, nego æu oteti ovce svoje iz usta njihovih i neæe im biti hrana.

11. Jer ovako veli Gospod Gospod: Evo me, ja æu tražiti ovce svoje i gledati ih.

12. Kao što pastir traži stado svoje kad je kod ovaca svojih raspršenih, tako æu tražiti ovce svoje i oteæu ih iz svih mesta kuda se raspršaše kad beše oblaèno i mraèno.

13. I izvešæu ih iz naroda, i pokupiæu ih iz zemalja, i dovešæu ih u zemlju njihovu, i pašæu ih na gorama Izrailjevim pokraj potoka i po svim mestima naseljenim u zemlji.

14. Na dobroj paši pašæu ih, i tor æe im biti na visokim gorama izrailjevim; onde æe ležati u dobrom toru i po obilatoj æe paši pasti na gorama Izrailjevim.

15. Ja æu pasti stado svoje, i ja æu ih odmarati, govori Gospod Gospod.

16. Tražiæu izgubljenu, i dovešæu natrag odagnanu, i ranjenu æu zaviti i bolesnu okrepiti; a tovnu æu i jaku potrti, pašæu ih pravo.

17. A vama, stado moje, ovako govori Gospod Gospod: Evo ja æu suditi izmedju ovce i ovce, izmedju ovnova i jaraca.

18. Malo li vam je što pasete na dobroj paši, nego ostatak paše svoje gazite nogama svojim? I što pijete bistru vodu, nego ostatak mutite nogama svojim?

19. A moje ovce pasu što vi nogama svojim izgazite, i piju što vi zamutite nogama svojim.

20. Zato ovako im veli Gospod Gospod: Evo me, ja æu suditi izmedju ovce debele i ovce mršave.

21. Što bocima i ramenima otiskujete i rozima svojim bodete sve bolesne tako da ih razagnaste napolje,

22. Zato æu izbaviti stado svoje da ne bude više grabež, i sudiæu izmedju ovce i ovce.

23. I podignuæu im jednog pastira koji æe ih pasti, slugu svog Davida; on æe ih pasti i biæe im pastir.

24. A ja Gospod biæu im Bog, i sluga moj David knez medju njima. Ja Gospod rekoh.

25. I uèiniæu s njima zavet mirni, istrebiæu zle zveri iz zemlje, i oni æe živeti u pustinji bez straha i spavaæe u šumama.

26. I blagosloviæu njih i šta je oko gore moje, i puštaæu dažd na vreme; daždi æe blagoslovni biti.

27. I drveta æe poljska radjati svoj rod, i zemlja æe radjati svoj rod; i oni æe biti u svojoj zemlji bez straha, i poznaæe da sam ja Gospod kad polomim palice jarma njihovog, i izbavim ih iz ruku onih koji ih zarobiše.

28. I neæe više biti plen narodima, i zveri zemaljske neæe ih jesti, nego æe živeti bez straha i niko ih neæe plašiti.

29. I podignuæu im biljku za slavu, i neæe više umirati od gladi u zemlji, niti æe podnositi sramotu od naroda.

30. I poznaæe da sam ja Gospod Bog njihov s njima, i oni, dom Izrailjev, da su moj narod, govori Gospod Gospod.

31. A vi ste stado moje, ovce paše moje, vi ljudi, a ja sam Bog vaš, govori Gospod Gospod.