Ezekiel 26

1. A jedanaeste godine prvi dan meseca dodje mi reè Gospodnja govoreæi:

2. Sine èoveèji, što Tir govori za Jerusalim: Ha, ha! Razbiše se vrata narodima, obratiše se k meni, napuniæu se kad opuste;

3. Zato ovako veli Gospod Gospod: Evo mene na te, Tire, i dovešæu mnoge narode na te kao da bih doveo more s valima njegovim.

4. I oni æe obaliti zidove tirske i kule u njemu raskopati, i omešæu prah njegov i pretvoriæu ga u go kamen.

5. I postaæe mesto da se razastiru mreže usred mora, jer ja govorih, veli Gospod Gospod, i biæe grabež narodima.

6. I kæeri njegove po polju izginuæe od maèa, i poznaæe da sam ja Gospod.

7. Jer ovako veli Gospod Gospod: Evo, ja æu dovesti na Tir Navuhodonosora, cara vavilonskog sa severa, cara nad carevima, s konjima i s kolima i s konjicima i s vojskama i mnogim narodom.

8. Kæeri tvoje po polju pobiæe maèem, i naèiniæe prema tebi kule, i iskopaæe opkope prema tebi, i podignuæe prema tebi štitove.

9. I namestiæe ubojne sprave prema zidovima tvojim, i razvaliæe kule tvoje oružjem svojim.

10. Od mnoštva konja njegovih pokriæe te prah, od praske konjika i toèkova i kola zatrešæe se zidovi tvoji, kad stane ulaziti na tvoja vrata kao što se ulazi u grad isprovaljivan.

11. Kopitima konja svojih izgaziæe sve ulice tvoje, pobiæe narod tvoj maèem, i stupovi sile tvoje popadaæe na zemlju.

12. I popleniæe blago tvoje i razgrabiti trg tvoj, i razvaliæe zidove tvoje i lepe kuæe tvoje razoriti, i kamenje tvoje i drva tvoja i prah tvoj baciæe u vodu.

13. I prekinuæu jeku pesama tvojih, i glas kitara tvojih neæe se više èuti.

14. I uèiniæu od tebe go kamen, biæeš mesto gde se razastiru mreže, ne neæeš se više sazidati; jer ja Gospod govorih, veli Gospod Gospod.

15. Ovako veli Gospod Gospod Tiru: Neæe li se zadrmati ostrva od praske padanja tvog, kad zajauèu ranjenici, kad pokolj bude u tebi?

16. Svi æe knezovi morski siæi s prestola svojih i skinuæe sa sebe plašte i svuæi sa sebe vezene haljine, i obuæi æe se u strah; sedeæe na zemlji, i drhtaæe svaki èas i èuditi se tebi.

17. I naricaæe za tobom i govoriæe ti: Kako propade, slavni grade! U kome življahu pomorci, koji beše jak na moru, ti i stanovnici tvoji, koji strah zadavahu svima koji življahu u tebi.

18. Sad æe se uzdrhtati ostrva kad padneš, i smešæe se ostrva po moru od propasti tvoje.

19. Jer ovako veli Gospod Gospod: Kad te uèinim pustim gradom, kao što su gradovi u kojima se ne živi, kad pustim na te bezdanu, i velika te voda pokrije,

20. I kad te svalim s onima koji silaze u jamu k starom narodu, i namestim te na najdonjim krajevima zemlje, u pustinji staroj s onima koji silaze u jamu, da se ne živi u tebi, tada æu opet postaviti slavu u zemlji živih.

21. Uèiniæu da budeš strahota kad te nestane, i tražiæe te i neæeš se naæi do veka, govori Gospod Gospod.